Пређи на садржај

Aegithalidae

С Википедије, слободне енциклопедије

Aegithalidae
Image
Дугорепа сеница
Aegithalos caudatus
Шатриначко језеро, Срем, Србија
Image
Дугорепа сеница
Aegithalos caudatus
Ланкашир, Уједињено Краљевство
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Passeriformes
Натпородица: Sylvioidea
Породица: Aegithalidae
(Reichenbach L. 1850)
Genera

Aegithalidae су мале птице певачице, породица која садржи 11 врста у три рода, од којих се све осим једне жбуњачка сеница (Psaltriparus minimus) налазе у Евроазији. Дугорепе сенице су активне птице са дугим реповима у поређењу са својом величином, крећу се готово стално док траже инсекте у жбуњу и на дрвећу. Током зимовања, птице живе у јатима до 50 јединки. Неколико врста дугорепих сеница показује кооперативно понашање парења, такође се називају помоћници у гнезду.

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Кладограм који приказује породичне односе на основу студије орнитолога Карл Х. Оливерос и колеге објављене 2019. године.[1] Број врста је преузет са списка птица који воде Франк Гил, Памела Расмусен и Дејвид Донскер у име Међународног орнитолошког комитета (IOC).[2]

Aegithaloidea

Phylloscopidae - звиждаци (80 врста)

Hyliidae - хајлије (2 врсте)

Aegithalidae - дугорепе сенице (11 врста)

Erythrocercidae - жуте мухарице (3 врсте)

Scotocercidae - свилорепи цврчићи (32 врсте)

Породицу Aegithalidae, као потпородицу Aegithalinae формално је описао немачки природњак Хајнрих Готлиб Лудвиг Рајхенбах у својој "Die vollständigste Naturgeschichte der Vögel" 1850. године.[3][4] Име потиче од старогрчке речи "aigithalos" за сеницу. Аристотел је препознао три врсте: дугорепу сеницу (Aegithalos caudatus), велику сеницу (Parus major) и плаву сеницу (Cyanistes caeruleus).[5]

Жбуњачка сеница (Psaltriparus minimus) се сврстава у ову породицу јер се креће у јатима, а њена гнезда подсећају на гнезда дугорепе сенице, али информације о њој су толико оскудне да је сврста само привремена.[6] Некада се сматрало да жбуњачка сеница (Psaltriparus minimus) припада породици Chickadee, али има карактеристичне навике понашања, посебно када је у питању гнежђење.[7]

Опис

[уреди | уреди извор]
Image
Жбуњачка сеница Psaltriparus minimus

Дугорепе сенице су мале птице, величине 9 - 14 цм дужине, укључујући релативно дугачак реп, и тежине само 4,5 - 9 г. Њихово перје је типично тамно сиво или смеђе, мада неке врсте имају беле ознаке, а дугорепа сеница има помало ружичасту боју.[6] За разлику од остатка породице, две врсте из рода Leptopoecile су прилично јарко обојене, имају љубичасто и плаво перје. Белокапа грмушаста сеница (Leptopoecile elegans) је једини члан породице који има "кресту". Кљунови у овој породици су ситни, кратки и конусног облика. Крила су кратка и заобљена, а ноге су релативно дугачке.

Врсте

[уреди | уреди извор]

Породица Scotocercidae садржи 11 врсте у 3 рода.[2][8]

Фотографија Научно име Име Распрострањеност Подврсте Статус
Image Leptopoecile sophiae
(Severtsov N.A. 1873) 		Жутообрваста грмушаста сеница Планине у југоисточном Казахстану, Киргистану и Таџикистану, северозападној Кини, Синђанг, Гансу, Ћингхај и у јужном и северном Пакистану јужно до Гилгит-Балтистан и северозападу Индије, Ладак. Јужни Синђанг, Западни Ћингхај и крајњи западни Тибет, горњи део тока реке Инд. Западна Кина у западном Синђангу, горњем Тариму и северном Ћингхају.Јужни и источни ободи Тибетанске висоравни од трансхималајског региона централног Непала, Долпоа, јужног и југоисточног Тибета, Ласе, подручја завоја Тсангпо, и јужног и источног Ћингхаја од истока до јужног Гансуа и северозападног Сичуана, јужно до Кангдинга[9] Leptopoecile sophiae sophiae
(Severtsov N.A. 1873)

Leptopoecile sophiae stoliczkae
(Hume A.O. 1874) Leptopoecile sophiae major
(Menzbier M.A. 1885) Leptopoecile sophiae obscurus
(Przevalski N.M. 1887)[9]

најмање угрожени таксон[9]
Image Leptopoecile elegans
(Przevalski N.M. 1887) 		Белокапа грмушаста сеница Централни и источни Ћингхај, јужна унутрашња Монголија, Ала Шан и Хелан Шан, Нингсја и јужни Гансу, јужни Ћиљен шан од југа до југоисточног Тибета и западни и централни Сичуан, у централној Кини. Забележен у североисточној Индији, Макмахон, северозападни Аруначал Прадеш, где је вероватно станарица[10][11] Монотипски таксон[11] најмање угрожени таксон[11]
Image Aegithalos caudatus
(Linnaeus K.F. 1758) 		Дугорепа сеница Евроазија[12] 17 подврста[12] најмање угрожени таксон[12]
Image Aegithalos glaucogularis
(Gould J. 1855) 		Среброгрла дугорепа сеница Централна и североисточна Кина од источног Ћингхаја и централног Гансуа на истоку до централне и југоисточне унутрашње Монголије, јужног Љаонинга, северног Хебеја и Шандунга, а на западу и југу до планина централног Сичуана и северозападног Јунана.[13] Источна централна Кина у долини Јангце од Хубеја, Сичуана, делови јужног Шенсија и Хенана источно до Ђангсуа и северног Џеђанга[14] Aegithalos glaucogularis vinaceus
(Verreaux J.P. 1871)
Aegithalos glaucogularis glaucogularis
(Gould J. 1855)[14] 		најмање угрожени таксон[14]
Image Aegithalos leucogenys
(Moore F. 1854) 		Белолика дугорепа сеница Североисточни Авганистан, Нуристан, јужно до Сафед Коха и северни Пакистан од Читрала јужно до северног Белуџистана, планинског венца Шингар и Зијарата, источно до Гилгит-Балтистана, Хазаре, Индуског Кохистана, долине Палас и брда Маргала близу Исламабада[15] Монотипски таксон[15] најмање угрожени таксон[15]
Image Aegithalos exilis
(Temminck C.J. 1836) 		Патуљаста сеница Планине западне и централне Јаве[16] Монотипски таксон[16] најмање угрожени таксон[16]
Image Aegithalos concinnus
(Gould J. 1855) 		Црногрла дугорепа сеница Југоисточна Азија[17] 7 подврста[17] најмање угрожени таксон[17]
Image Aegithalos niveogularis
(Gould J. 1855) 		Седобрада дугорепа сеница Североисточни Пакистан, долине Палас и Кандија, долине Каган и долине Нилум и Кашмир од источне до северне Индије, Химачал Прадеш, Утаракханд и западно-централни Непал, од источног до Долпоа и северозападне стране масива Даулагири, ретко до источне стране долине Кали Гандаки[18] Монотипски таксон[18] најмање угрожени таксон[18]
Image Aegithalos iouschistos
(Blyth E. 1845) 		Црнообрваста сеница Централни источни Непал у уском појасу дуж јужне стране Хималаја до најмање Бутана, протеже се северно од главног венца у југоисточни Тибет и источно до Ји'онг Зангбоа и По Цангпоа. Североисточна Индија, северозападни Аруначал Прадеш 4 подврсте најмање угрожени таксон
Image Aegithalos fuliginosus
(Verreaux J.P. 1871) 		Чађава сеница Планине централне Кине северозападно и западно од Сечуанског басена: јужни Гансу од југа до централног и североисточног Сичуана, Мин Шан и Пингву јужно до Баосинга, такође Даба Шан, од истока до југа Шанси, планине Тајбај Шан, Ћинлинг, западни Хубеј, северозападно од Јичанга и крајњи северозападни Хунан, северозападни Шимен[19][20] Монотипски таксон[20] најмање угрожени таксон[20]
Image Psaltriparus minimus
(Townsend J.K. 1837) 		Жбуњачка сеница Западна и централна Северна Америка[21] 10 подврста[21] најмање угрожени таксон[21]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Све врсте из породице Aegithalidae су шумске птице, посебно станишта на ивицама шума и на земљи. Врсте из рода Aegithalos преферирају листопадне или мешовите листопадне шуме, док се индонежанска патуљаста сеница (Aegithalos exilis) углавном налази у планинским четинарским шумама. Дугорепе сенице се налазе у широком спектру станишта, укључујући повремено степе са жалфијом и друга сушна жбунаста подручја, али су најчешће у мешовитим шумама. Већина врста у овој породици живи у планинским стаништима у и око Хималаја, а све се налазе у Евроазији, осим врсте жбуњачка сеница (Psaltriparus minimus), која је пореклом из западне Северне Америке. Дугорепа сеница (Aegithalos caudatus) је најраспрострањенија од свих врста птица породице Aegithalidae, јављајући се широм Евроазије од Британије до Јапана. Две врсте, насупрот томе, имају мало распрострањеност, црнообрваста сеница (Aegithalos iouschistos), која је у потпуности ограничена на две планине у Мјанмару, и патуљаста сеница (Aegithalos exilis), која је ограничена на планине западне Јаве . Врсте у овој породици углавном нису миграторне, иако је дугорепа сеница склона расејавању на северним ивицама свог ареала, посебно у Сибиру. Многе планинске врсте селе се у ниже терене током зиме.[22]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Дугорепе сенице из породице Aegithalidae живе у јатима од 4 до преко 50 јединки.[23][24] Јата се формирају чим се заврши сезона гнежђења и трају до почетка следеће. Одржавају контакт контактним звуцима који варирају међу врстама; њихове песме су тихе или их уопште нема.[6][24] Друге врсте птица, попут сеница или грмуша, повремено ће се придружити јату ради потраге за храном.[23]

Гнежђење

[уреди | уреди извор]

Породица Aegithalidae генерално има моногамни систем гнежђења; међутим, постоје докази да жбуњачка сеница (Psaltriparus minimus) може често бити полиандрична или полигинична.[24][25] Паровима могу помагати помагачи, где сродна или несродна јединка (или више од једне) помаже успостављеном пару да одгаји младунце. Ово је забележено код најмање четири врсте; потребна су даља истраживања како би се видело да ли се понашање преноси на друге чланове породице.[22][23][24][25] Дугорепе сенице праве куполаста или висећа, врећаста гнезда од тканих паучиних мрежа и лишајева, која облажу перјем. Многа гнезда су изграђена на дрвећу са густим лишћем, што их предаторима чини тешким за проналажење.[26] Међутим, жбуњачка сеница (Psaltriparus minimus) често поставља гнезда тако да су потпуно изложена.[24] Гнездо се састоји од 5 до 10 белих јаја, која код многих врста имају црвене мрље. Одрасле јединке инкубирају јаја 13 до 14 дана; млади остају у гнезду 16 до 18 дана. Код најмање три врсте дугорепа сеница (Aegithalos caudatus), црногрла дугорепа сеница (Aegithalos concinnus) и среброгрла дугорепа сеница (Aegithalos glaucogularis), само женка инкубира јаја.[6][23] Млади птићи се хране искључиво инсектима и пауцима.[22]

Исхрана и храњење

[уреди | уреди извор]

Дугорепе сенице су инсектоједе, првенствено једу инсекте и друге бескичмењаке[26] као што су скакавци, биљне ваши, ваши и гусенице.[7] Биљни материјал, као што су бобице или семе, повремено се узима током зиме.[7] Породица се углавном храни у дрвећу, обично у слоју жбуња или крошњи, и ретко посећује земљу. Плен се углавном сакупља са грана, лишћа и пупољака. Ређе, плен се узима у ваздуху. Док траже храну, ова окретна породица може да виси наглавачке на гранама и чак манипулише гранама и лишћем како би пронашла скривену храну.[22]

Статус

[уреди | уреди извор]

Ниједна врста породица Aegithalidae се не суочава са непосредним проблемом заштите. Све врсте су дефинисане као најмање угрожени таксон.[27]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Oliveros, C.H.; et al. (2019). . „Earth history and the passerine superradiation”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 116 (16): 7916—7925. Bibcode:2019PNAS..116.7916O. PMC 6475423 Слободан приступ. PMID 30936315. doi:10.1073/pnas.1813206116 Слободан приступ. 
  2. ^ а б Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (јануар 2022). „Bushtits, leaf warblers, reed warblers”. IOC World Bird List Version 12.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 7. 6. 2022. 
  3. ^ Reichenbach, H. G. Ludwig; Reichenbach, H. G. Ludwig (1836). Die vollständigste Naturgeschichte der Vögel. Abt.2:Bd.1 [Plates] (1836). Dresden: Expedition der Vollständigsten Naturgeschichte. 
  4. ^ Bock, Walter J. (1994). „History and nomenclature of avian family-group names”. digitallibrary.amnh.org. American Museum of Natural History. Приступљено 2025-08-31. 
  5. ^ „The Key to Scientific Names - Birds of the World”. birdsoftheworld.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-08-31. 
  6. ^ а б в г Perrins, Christopher M. "Long-tailed Tits". In Perrins, Christopher (ed.). (2003). The Firefly Encyclopedia of Birds. Buffalo, New York: Firefly Books. стр. 556—557. ISBN 978-1-55297-777-4. 
  7. ^ а б в Kaufman, Kenn (1996). Lives of North American Birds (на језику: енглески). Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-618-15988-8. 
  8. ^ Päckert, Martin; Martens, Jochen; Sun, Yue-Hua (2010-06-01). . „Phylogeny of long-tailed tits and allies inferred from mitochondrial and nuclear markers (Aves: Passeriformes, Aegithalidae)”Неопходна новчана претплата. Molecular Phylogenetics and Evolution (на језику: енглески). 55 (3): 952—967. Bibcode:2010MolPE..55..952P. ISSN 1055-7903. PMID 20102744. doi:10.1016/j.ympev.2010.01.024. 
  9. ^ а б в Harrap, Simon (2020). . „White-browed Tit-Warbler (Leptopoecile sophiae), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.wbtwar1.01. 
  10. ^ Sangha, H.S.; Naoroji, R.; Sharma, M (2007). . „The Crested Tit-warbler Leptopoecile elegans in north-west Arunachal Pradesh. An addition to the Indian avifauna” (PDF). The Crested Tit-warbler Leptopoecile Elegans in North-west Arunachal Pradesh. An Addition to the Indian Avifauna.. 3 (1): 23—25. 
  11. ^ а б в Harrap, Simon (2020). . „Crested Tit-Warbler (Leptopoecile elegans), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.crtwar1.01. 
  12. ^ а б в Harrap, Simon (2020). . „Long-tailed Tit (Aegithalos caudatus), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.lottit1.01. 
  13. ^ Dickinson, Edward C. (2011). Priority!: The Dating of Scientific Names in Ornithology : a Directory to the Literature and Its Reviewers (на језику: енглески). Aves Press. ISBN 978-0-9568611-1-5. 
  14. ^ а б в Geldard, Robyn P.; Harrap, Simon; Spencer, Andrew J. (2020). . „Silver-throated Tit (Aegithalos glaucogularis), version 2.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.lottit5.02. 
  15. ^ а б в Harrap, Simon (2020). . „White-cheeked Tit (Aegithalos leucogenys), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.whctit1.01. 
  16. ^ а б в Harrap, Simon (2022). . „Pygmy Tit (Aegithalos exilis), version 1.1”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.pygtit1.01.1. 
  17. ^ а б в Geldard, Robyn P.; Harrap, Simon; del Hoyo, Josep; Christie, David; Collar, Nigel; Kirwan, Guy M.; Spencer, Andrew J. (2023). . „Black-throated Tit (Aegithalos concinnus), version 2.1”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.blttit2.02.1. 
  18. ^ а б в Harrap, Simon (2020). . „White-throated Tit (Aegithalos niveogularis), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.whttit1.01. 
  19. ^ Kang, Z.-J., Yang, D.-D. and Deng, X.-J. (2012). [Four new records of passerine birds in Hunan province]. Chinese J. Zool. 47  (6):  121–124. (In Chinese with English summary)
  20. ^ а б в Harrap, Simon (2020). . „Sooty Tit (Aegithalos fuliginosus), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.sootit1.01. 
  21. ^ а б в Sloane, Sarah A. (2020). . „Bushtit (Psaltriparus minimus), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.bushti.01. 
  22. ^ а б в г Hoyo, Josep del; Elliott, Andrew; Sargatal, Jordi; Christie, David A.; Bock, Walter Joseph; Collar, Nigel James (2008). Handbook of the birds of the world. BirdLife international. Barcelona: Lynx ed. ISBN 978-84-96553-45-3. 
  23. ^ а б в г Li, Jianqiang; Lv, Lei; Wang, Yong; Xi, Bo; Zhang, Zhengwang (2012-04-01). . „Breeding biology of two sympatric Aegithalos tits with helpers at the nest”. Journal of Ornithology (на језику: енглески). 153 (2): 273—283. Bibcode:2012JOrni.153..273L. ISSN 2193-7206. doi:10.1007/s10336-011-0740-z. 
  24. ^ а б в г д Sloane, S.A. 2001.  Bushtit.  In Birds of North America,  A. Poole, P. Stettenheim, F. Gill, Eds. Philadelphia:  American Ornithologists Union
  25. ^ а б Sloane, Sarah A. (1996). . „Incidence and Origins of Supernumeraries at Bushtit (Psaltriparus minimus) Nests”. The Auk. 113 (4): 757—770. ISSN 0004-8038. JSTOR 4088855. doi:10.2307/4088855. 
  26. ^ а б Forshaw, Joseph Michael (1991). Encyclopedia of Animals: Birds (на језику: енглески). Merehurst. ISBN 978-1-85391-186-6. 
  27. ^ Winkler, David W.; Billerman, Shawn M.; Lovette, Irby J. (2020). . „Long-tailed Tits (Aegithalidae), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.aegith2.01. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Aegithalidae&oldid=30956532”